Planirala sam to putovanje mesecima. Pet dana sa drugaricama na moru – da konačno udahnem malo vazduha, pobegnem od svakodnevne gužve i budem samo ja.
Muž je rekao da nema problema:
– Odmori se, ja ću sve srediti. Devojčice su sa mnom, uživaj.
Verovala sam mu. Pa to je njihov otac. Zar ima neko kome bih više verovala?
Ali već prvog dana – tišina. Nema poruka, nema poziva. Drugi dan – samo jedna kratka poruka:
– Sve je ok, uživaj.
Treći dan… telefon isključen.
Pokušavala sam da ostanem mirna. „Možda mu se pokvario punjač, možda su u šetnji, možda…“
Ali srce mi je govorilo drugačije.
Peti dan, kad sam ušla u kuću – zaledila sam se.
Razbacane stvari. Ostaci hrane na stolu. Prazne flaše. Deca u pidžamama, uplakana. Prljava kosa. Crvene oči. A on… on je spavao. Kao beba.
Kad se probudio, pogledao me je kao da sam nepoznata i promrmljao:
– Što si se uopšte vraćala?
U tom trenutku mi se sledila krv u žilama. Shvatila sam da nije bio samo nemaran – bio je ravnodušan. Kao da mu je moj povratak pokvario planove, a ne donio mir kući.
Kasnije sam saznala istinu: svake večeri je izlazio s društvom. Ostavljao devojčice kod komšinice. Novac koji sam mu ostavila – potrošio na piće.
Zatvorila sam se u kupatilo i počela da plačem. Ne zbog putovanja. Nego zato što sam tek tada shvatila – nisam imala partnera. Imala sam treće dete.
A deca? Deca su naučila važnu lekciju. Da ljubav nije u rečima koje govoriš, već u onome što radiš.
Šta biste vi uradili da ste bili na mom mestu?