Tanja je otišla na grob sina, ali iznenada je videla devojku sa stomakom u crnoj jakni. Zbog toga što je mogla da bude njegov unuk, Tanja je skoro izgubila svest.
Iako je Tanja znala da sina nije moguće vratiti, svako veče i svaku noć provodila je sedeći u kuhinji kraj prozora. Tanja je već sve oči isplakala, ali srce nije prestajalo da boli. Tužna vest stigla je iznenada, kao grom iz vedra neba.
Šef njenog sina je pozvao Tanjinu… Sin je radio na gradilištu… pao je s velike visine. Nije bilo nikakvih šansi da bi preživeo. Tanja je rodila sina sa 41. Kao što narod kaže, rodila je sina za sebe.
Verovatno je i bez reči jasno koliko je cenila sina i koliko se plašila da ga izgubi. Tanja je sanjala da će sin uskoro da se oženi, da će joj pokloniti unuke, i da će imati veliku i srećnu porodicu, ali ništa nije išlo kako je planirala. Da je barem imala snahu, podelili bi radost na dvoje, tako bi bilo lakše.
Jednog dana Tanja je otišla na grob sina kasnije nego obično. Iznenada je primetila da je pored groba njenog sina stajala devojka u crnoj jakni. Prišavši bliže, Tanja je videla da je devojka trudna. Stajala je sa petomesečnim stomakom. Gledala je u sliku njenog sina sa staklenim očima, a suze su joj tekle niz obraze.
Da li je ovo moj unuk? – upitala je Tanja. Devojka je iznenada zagrlila Tanju i počela da plače. Obе su našle nekog s kim su mogle podeliti svoju tugu.