Baba je polako grizla kobasicu, gutajući suze. Ispred vrata supermarketa stajala je stara žena. Mladić je izašao iz trgovine, prišao joj, stavio kraj nje dvije torbe pune hrane i ponovo ušao u trgovinu. “Oj, sine, hvala, ne trebaš više ništa”, ali mladić nije čuo.
Nekoliko minuta kasnije izašao je i pružio joj još jednu vrećicu. Žena je uzela i rekla: “Sine, ovo je previše za mene, ne mogu toliko uzeti, kamo da stavim sve ovo?” Mladić je pitao što još treba. “Ne treba više ništa, jako sam ti zahvalna, ti si tako dobar, moja zahvalnost tvojoj majci što je odgojila ovakvog sina”, rekla je starica i zagrlila mladića.
Suze su joj krenule niz obraze. Posljednjih dana nije kupovala ništa osim kruha. Sin je uzeo sve njene uštede i izbacio je iz kuće.
Ostala je bez krova nad glavom, spavala je na ulici. Tada sam iznenada upitala: “Dragi moj, imaš li možda nož u autu? Trebam nož, želim odrezati kobasicu.” Mladić je izvadio veliki nož iz automobila. Žena je odrezala kobasicu i pojela 5-6 komada, bez kruha. To je bila njezina omiljena kobasica. Muž ju je uvijek kupovao. Sjetila se muža.
Kakav je bio pažljiv, kako ju je volio. Kada je preminuo, sin nije obraćao pažnju na majku, na kraju je uzeo sve njezine uštede i izbacio je iz kuće. Sada je živjela na ulici. Polako je grizla kobasicu, gutajući suze.
“Babo, zašto plačeš, što se dogodilo, treba ti još nešto?” pitao je mladić. Baba mu je ispričala svoju priču. On je šutke slušao, a potom joj ponudio da uđe u auto i odveo je do svog doma. Ispričao joj je da je odrastao u domu za djecu i da nema rodbine; uvijek je sanjao o baki koja bi mu pekla kolače i pripremala doručak ujutro.
“Ti ćeš biti moja baka, živjet ćemo zajedno.” Ujutro iz kuhinje je dopirao miris svježih pečenih pita. Baba je natočila čaj i stavila na stol tanjur s poslasticama. On je zahvalno pogledao babu i rekao: “Ovo sam sanjao cijeli svoj život.”