MOJE ŽENE BILE SU DOBRE, ALI 1 STVAR NE MOGU DA TRPIM: Žika Jakšić priznao da nije stvoren za brak, razlog sve IZNENADIO

Više od dve decenije gledamo Žiku Jakšića, čoveka koji je doneo “Zvezde Granda” u Srbiju. To je samo deo njegove biografije, od rodnog Aleksandrovca, preko raznih zanimanja u Nemačkoj, do trenutka kad je postao institucija. Devet godina Žika je autor i voditelj jedne druge emisije koja svima uliva nadu.

Nakon toliko emisija “Nikad nije kasno” da li vam je jasnije zašto neki talenti stignu do vrha a neki ne?

– To je život. Neke su se pevačice udale i posvetile porodici. Neki su ceo život pevali u kafanama i nisu imali novac da isfinansiraju ono što treba. Zato je lepo tim ljudima dati šansu ne da naprave karijere – do toga nisu ni stigli, već da se pokažu i dobiju neko priznanje.

Koliko vam lično znači takva misija?

– Ispunjava me. Znam da radimo dobru stvar. Nije to takmičenje, već nešto mnogo šire od muzike. Imamo ljude koji lepo pevaju, s godinama su izgradili bolji muzički ukus i pevaju evergrin. Nisu u grču, opterećeni da postanu zvezde. Postoji i sociološki momenat jer dolaze sa svojim porodicama koje im daju podršku. Izađu na scenu iskreno, ja tako vodim i emisiju. Prirodni su na bini a to ljudi vole. Iza njihovog lepog pevanja kriju se promocija ljubavi, tolerancije, razumevanja… Često se šalimo. Ja bih “Nikad nije kasno” nazvao serotoninskom, endorfinskom emisijom, a ne adrenalinskom kao što je većina emisija na televiziji.

You Tube / Printscreen / In A Heartbeat Animated Short Film, Žika Jakšić
foto: ATAImages

Ima smeha, nekad i suza. Dešava se i da zaplačete. Šta vas rastuži?

– Svašta me dirne. Kažu: Žika plače. Ovo je deveta sezona, možda se desilo da mi je manje od deset puta krenula suza. Ali zato se smejem i pravim cirkus u svakoj emisiji. Empatičan sam, preživljavam sudbine tih ljudi jer in mnogo bolje znam od gledalaca. Saosećam s njima i njihovim emotivnim nabojem koji se desi na sceni. Ja kad zaplačem plače ceo studio, plače pola Srbije. Nisam ja jedini.

Kako se doživljavaju vaše emocije?

– Sreću me ljudi na ulici i kažu: “Žiko, kad si sinoć zaplakao i ja sam!” A žene mi pričaju: “Ovaj moj plače samo kad i ti!” Pitam jednu: “A da li ti plačeš?” Kaže: “Ja ne plačem!” U, mislim se, ovaj burazer je u problemu. On je emotivan a živi sa ženom koja nema emocija. Šalim se, ali neki ljudi imaju više a neki manje saosećanja. Ja imam više.

Žika Jakšić
foto: Privatna arhiva

Jeste li plakali kao mali? Kakav ste bili kao dečak, kako ste odrastali u rodnom Aleksandrovcu?

– Rastao sam u radničkoj porodici, u lepom mestu gde se svi znaju. Moji roditelji su bili predivni i nikad nisam doživeo da su digli glas jedno na drugo. Kao dečak bio sam malo živčan, zato me i zovu Žika, živac. Ima veze s mojim temperamentom. Inače, pravo ime mi je Saša. To piše u ličnoj karti. Moj kum nije hteo da se zovem Aleksandar kako me ne bi zvali drugačije. I eto, sad sam Žika!

Jeste li još uvek živac?

– Sad sam već u godinama kad sam naučio da kontrolišem taj deo svog bića. Oni kažu da sam bio živac a ja mislim da sam još kao mlad ispoljavao emocije.

Tad ste bili i roker?

– Da, imao sam i svoj rokenrol bend. Svirali smo Status kvo, Ajron mejden, Bitlse, AC/DC… Sve što je bilo primereno momcima od 15-16 godina. Onda se desilo da lokalni bend ostane bez basiste, uskočio sam i završio na nekom ispraćaju u vojsku. Jedan dan, drugi, treći četvrti… Zaradio sam neke pare i – pare ljude kvare.

Žika Jakšić
foto: Privatna arhiva

Jesu li vas pokvarile?

– Pa, rano sam počeo da zarađujem i to je uticalo na moj život. Rano sam kupio slobodu, bar tu finansijsku. S druge strane bio sam slobodan jer sam kao izuzetno dobar đak mogao da radim šta hoću. Roditelji nisu mogli ništa da mi zamere, nisam bio problematičan. Ušao sam u dimenziju za koju dok sam bio mali niko nije ni sanjao. S obzirom na moje dobre ocene cela familija je mislila da ću da završim pet fakulteta i postanem naučnik. A ja sam se uhvatio gitare.

Znaju li ljudi da vrlo lepo pevate?

– Dobro, imam boju glasa najsličniju Bori Čorbi. Naravno, on je jedinstven. Riblja čorba je bio moj omiljen bend i pevao sam uz gitaru nekoliko njihovih pesama. Sviđalo se ljudima. Ali, nikad nisam imao pretenzije da budem pevač, ima onih sa više predispozicija.

Niste poželeli da snimite neku pesmu, nešto svoje?

– Meni je ovo dovoljno. Par puta sam napravio izlete u emisiji, pevao sa Borom, pa sa Žikom Jelićem iz JU grupe… Želju da budem pevač sam sebi ispunio. Nemam ambicija da se bavim pevanjem i tako zarađujem. To me ne zanima. Nisam ni u godinama da se lomatam po binama. Ako bih nešto i snimio, ne bih da to bude hit, već ono što se meni sviđa. Prvenstveno mislim na tekst koji bi trebalo da bude produhovljen, sa smislom i porukom.

Žika Jakšić
foto: Miša Obradović/Prva TV

Vi ste čovek koji je takmičenje “Zvezde Granda” doveo u Srbiju. Da li vam je bilo jasno da je to pun pogodak i da ćete postati muzički mogul?

– Nisam ja mogul. Moguli su neki drugi. Da nisam bio ubeđen u uspeh ne bih toliko grizao. Jednom je emisija otišla u BK saund i pretvorili su je u “Idola”. Nisam gubio nadu, otišao sam kod Saše Popovića i nastale su “Zvezde Granda”. Bilo je i vreme. Tokom devedesetih tržište je bilo haotično, pojavilo se mnogo izvođača bez pevačkih kvaliteta ali su novcem uspeli da se probiju. Omogućili smo mladim ljudima sa talentom da dođu do karijere bez para. “Zvezde Granda” su ispravile nepravdu jer su sklonile mnoge loše pevače. Svaka Tanja Savić je ugasila nekog takvog. U zadnjih 10-15 godina estrada se popravila ne samo pevački, već je zamenila turbo-folk ili urbani folk novim muzičkim pravcima i ukusom.

Da li su “Zvezde Granda” vaš životni projekat?

– Tad sam tako mislio. Sad mislim da nisu jer je “Nikad nije kasno” mnogo lepši projekat, meni draži, častan, ispravniji, duhovniji. Što se mene tiče, zasenio je “Zvezde Granda”. Ali, možda i neće biti. Ako poživim, možda mi bog pruži šansu da napravim još nešto tako lepo.

Dva puta ste se ženili, dva puta razvodili. Iz prvog braka imate sina Andriju kome je 33 godine, a iz drugog trinaestogodišnjeg Dušana. Da li ste zbog Andrije, koji je diplomirao vinarstvo, otvorili vinariju “Nikad nije kasno”?

– Andrija je magistar enologije, završio je master. Upisao je i doktorat, malo mu fali da postane master somelijer. Njegova je ideja da se vino zove “nikad nije kasno”. Školovao se da pravi vrhunska vina i rekao mi je da će ih lakše napraviti nego da stvori brend. To traži vreme. Bolje je da iskoristimo moju popularnost i prepoznatljivost emisije kako bismo bili vidljivi na tržištu. I zaista, uspešni smo, imamo jako dobar izvoz. Andrija je napravio vina koja dobijaju svetske medalje, pogotovo serija “Signature” iz berbe 2016. Tu su i belo vino “Melodija”, crno “Simfonija”, oba sa medaljama.

Kakav je Andrija kao čovek?

– Kad bih se vratio u njegove godine voleo bih da budem kao on. Zahvalan sam mojoj prvoj ženi Snežani koja je uvek bila uz njega tokom odrastanja, neuporedivo više nego ja. Pomagao sam iz pozadine, a sad mogu mnogo više. On je i vlasnik šumskih sadnica. Mi smo jedina vinarija u Srbiji koja za svaku prodatu flašu posadi jedno drvo. Prošle godine je posadio više od 50.000 stabala, a za sledeću je spremio preko 200.000. Voli prirodu i prosto je božje dete, kako se kaže.

Žika Jakšić
foto: Privatna arhiva

A Dušan, novopečeni tinejdžer?

– Dušan je isti takav. Još je mali, ide u školu, nije neki đak da ubija ali ja ga ne silim. On je u fazi kad se traži. Trenutno je sebe najviše našao u igricama. Pokušavamo da saniramo koliko možemo, ali šta da se radi…

Znamo da ste u odličnim odnosima sa bivšim suprugama, kao i sa taštama. Mogu li sve vaše ženske osobe da se oslone na vas?

– Na mene mogu da se oslone ne samo žene, već i prijatelji, drugari. Moje bivše supruge su majke moje dece i bio sam s njima iz ljubavi. Razveli smo se, nismo mogli zajedno, ali ja imam odgovornost kad su deca u pitanju. Ne samo da im bude dobro, već i da doprinesem koliko mogu. Žive sa majkama, ne sa mnom.

Odakle vaša izjava da niste stvoreni za brak?

– Šta nisam? Dva puta sam se ženio! I prva i druga su dobre žene. Dobar sam i ja, ali rano sam navikao sam da donosim odluke i da se nikom ne pravdam. Teško mi je da se dogovaram nekim konsenzusom, demokratijom… Stvar navike. Puno radim ali onda kad ja hoću. Svako ima stil života a kod mene je specifično što sam – suveren. Teško se navikavam da mi drugi određuju dan. Ne volim da mi naređuju. Svojeglav sam, eto.

 

NOVE TURSKE HIT  SERIJE  GLEDAJTE  NA LINKU ISPOD

https://rbsm-serije.com/