JOVANU SU ALBANCI SILOVALI ŽENU, PA IŠČUPALI SRCE I PRODALI BOGATOM NEMCU: A njega san o crkvi i dečaku dovodi na Kosovo

0

Johan Vagner, baron iz Nemačke, živeo je život iz snova, imao je veliku moć i bogatstvo i za njena nisu postojali nerešivi problemi. Međutim, preko noći se sve menja u njegovoj svakodnevici i on saznaje da je teško bolestan, te da mu je hitno potrebna transplantacija srca. Tada počinje ova filmska priča koja je na desetine hiljada ljudi širom sveta ostavila bez teksta.

Naime, u vreme kada je saznao za strašnu dijagnozu krajem devedesetih godina biva otet u Rimu, a ljudi koji su ga kidnapovali nadali su se ogromnoj svoti novca u zamenu za Johanovu slobodu. Saznavši da mu je stanje urgentno, menjaju tok plana. Nemca odvoze u selo Ribe u Albaniji, gde mu je presađeno novo srce koje je pripadalo zdravom Srbinu Jovanu, domaćinu, ocu, suprugu, sinu.

Šta se, zapravo, desilo?

Vagner je, pošto mu je u maju 2000. godine otkriveno da boluje od teške bolesti koja mu je onda ostavila najaviše dve godine života ukoliko ne presadi srce, otet tokom putovanja u Italiju. Otmičari su mu tražili pet miliona evra, ali pošto im je rekao da im neće dati novac jer mu je smrt već pred vratima, presađeno mu je srce.

U ispovesti ovaj nemački plemić otkriva zastrašujuće detalje svoje otmice, ali i perioda koji je nastao nakon toga.

– Moja devojka Greta i ja igrali smo tenis sa prijateljima, Francom i Martom, kada sam osetio bol u desnom delu grudi i pao. Lekar me je zadržao duže na klinici nego inače. Uradili su mi sve analize. Ispostavilo se da me je izdalo srce. Imao sam neizlečivu bolest. Rečeno mi je da mi preostaje najviše dve godine života, ukoliko mi se organ ne presadi – priča Vagner.

Pošto se na organ dugo čeka, platio je da bude među prvima na listi za transplantaciju. Vrlo brzo je pozvan. Međutim, pošto mu je srce namenjeno preko reda, u bolnici ga je napala žena čiji je suprug trebalo da dobije srce, pa je odustao. Spakovao se i sa svojim drugom Hansom, otišao u Italiju, u Rim, u poslednji provod.

– Gretu sam izbegavao. Nikom nisam rekao šta se dešava sa mnom. Pre nego što sam krenuo na put napisao sam testament. I njoj sam ostavio nasledstvo. Ipak, te večeri kada sam stigao u Rim i kada smo Hans i ja izašli, pozvao sam je i rekao joj da nikada nisam prestao da je volim. Objasnio sam joj sve. Upravo to veče Hans i ja ćemo pamtiti. Ali, ne po lepim devojkama u čuvenom disko klubu “Alien”. Zapravo, sećali smo svega do trenutka dok nismo popili besplatno piće u koji nam je verovatno sipano neko opojno sredstvo. Sledeće čega se prisećamo jeste da su nam dvojica “transvestita” pomogla da uđemo u naš auto i na tečnom nemačkom nam rekli da će nas oni odvesti u hotel – priseća se Vangner.

Kada su povratili svest, bili su u podrumu, vezani, oteti… Tražili su pet miliona evra od Vagnera. On im je postavio uslov:

– Tražio sam da puste Hansa da ode u Nemačku i pripremi novac koji bi im prebacio na određeni račun kada ga pozovem. Pustili su ga. Kada je došao taj trenutak, pozvao sam Hansa, uverio se da je živ i rekao mu da ništa ne radi sa novcem a otmičarima objasnio da mi je zbog bolesti srca ostalo malo života. Odgovor otmičara me je iznenadio. Rekao mi je da se pored otmica bave i trgovinom organa. Zato sam sutradan posle duže vožnje kolima dospeo u moderno opremljenu kliniku u kojoj je potvrđena dijagnoza iz Nemačke. Odmah mi je presađeno srce.

Posle isplate od pet miliona evra i 120.000 evra koje je trebalo dodati za troškove transplantacije. Vagner je pušten kući. Odmah je oženio Gretu, ali i počeo da saznaje čije je srce u njemu. I to putem snova.

– U njima sam video kuću, dvorište ali i lik čoveka Jovana čije srce je u meni, kao i njegovu suprugu, sina Milana, i roditelje. Snovi su me odveli na Kosovo, u selo Gračanica i šumu u kojoj je njihova kuća bila jedina srpska te 2000. godine. Živeli su pod stražom. U snovima sam saznao i kako je Jovan otet dok je bio na njivi, video sam i kako su mu prvo izvadili jedan, pa drugi bubreg, a zatim i srce. To srce koje je izvađeno u žutoj kući u selu Ribe, u severnom delu Albanije, u klinici koju sam jasno i video je u meni – tvrdi Vagner.

Prateći snove, Vagner se uputio na Kosovo. Uz pomoć narednika, obišao je sva mesta koja je video u snovima, prepoznao po glasovima ljude koji su ga oteli i bili na čelu kriminalne grupe koja se bavi trgovinom organima… Sve ih je otkrio… Nije se predstavljao ko je, glumio je reportera. Došao je i do Jovanove kuće, čije srce kuca u njemu.

– Njegov sin Milan, videvši me na kapiji povikao je: “Tata, tata…!” Nije se odvajao od mene. I Jovanov otac je u meni video sina po mom sedenju i pokretima. Usvojio sam Milana. I veru sam promenio da bi ga usvojio. Naime, posle te moje prve posete Kosovu, morao sam da se vratim u Nemačku. Narednik je tvrdio da smo provaljeni i da odmah moram na aerodrom. Učinio sam tako ali se nisam dugo zadržao kod kuće. Sanjao sam da me mali Milan doziva. Znao sam da nešto nije u redu.

Po dolasku na Kosovo, u Jovanovu kuću, zatekao je stravičan prizor. Pas je bio ubijen, a u štalu je bila vezana i silovana Jovanova žena odnosno Milanova majka. Ni par sati posle toga, ona se ubila od sramote. Tada je Vagner tražio od Milanovog ujaka da ga usvoji.

Ispričao mu je sve, a ujak kada je video kako Milan sedi kod Vagnera u krilu, pustio ga je. Samo što je stigao u Nemačku, na vestima je javljeno da je ubijen jedan od glavnih vođa grupe za trgovinu organima, koji ga je oteo. I, kome je hteo da se osveti iako je dugo razmišljao da li treba da mu bude zahvalan što mu je, u suštini, spasao život.

– Tada sam prestao da sanjam. Tada sam zaboravio na Kosovo. Ali, i prvi put nisam razumeo šta mi Milan priča. Naučio je i on nemački a i ja srpski.

Sudbinu ovog Nemca i jedne porodice sa Kosova koju je zadesila gorka sudbina pretočio je u roman pisac Veselin Dželetović, a knjiga je prevedena na mnoge strane jezike.

Naime, upoznao je Johana 2004. godine na jednom srpskom groblju u selu na teritoriji Kosova i Metohije i tada saznao za neverovatnu priču.

– Knjigu sam želeo da napišem zbog susreta sa čovekom koji nosi srpsko srce i čija priča me je duboko dotakla. Tri godine smo bili u kontaktu, i u meni se probudila neverovatna želja da njegovu priču čuju mnogi. Nekoliko godina nakon transplantacije srca, Johan je želeo da sazna ko je donor i osoba koja mu je spasila život. Tada ga je put naveo na teritoriju Kosova i Metohije – rekao je Dželetović i dodao:

– Izgleda da su nastradali i kidnapovani Srbi 1999. godine bili primorani da potpišu određene papire kao dobrovoljni donatori organa, a to mnogi smatraju upravo jer je Johan ubrzo po dolasku na Kosovo i Metohiju dobio sve podatke o Srbinu koji mu je spasio život. On je bukvalno dobio činjenice o svom donoru od imena i prezimena, preko krvne grupe sve do adrese stanovanja.

Nemac nije želeo da sazna samo detalje o svom donoru, već mu je namera bila da upozna porodicu čoveka zbog kojeg je i danas živ.

– Nakon saznanja svih detalja, Johan je došao do porodice u nameri da im da novac, tačnije da im pomogne finansijski, jer se porodica nalazila u teškoj situaciji. Nemac je tada istakao da je njegov susret sa dečakom, tačnije sinom čoveka koji mu je spasio život, bio toliko emotivan, da je nakon istog on morao često da dolazi na Kosovo i Metohiju – rekao je Dželetović i istakao detalje susreta:

– Johan mi je lično ispričao da kada je došao ispred kuće nastradalog Srbina, koja je bila omeđana bodljikavom žicom, on je stavio ruke na ogradu. Ugledao je dečaka na dnu dvorišta, i kako mu je dete prilazilo, on je nesvesno sve više stiskao ogradu, toliko da su mu se oštice žice zarile u dlanove. Istakao je da kada je dečak prišao na metar od njega, da su šavovi od operacije hteli da popucaju. To srce oca je htelo da iskoči napolje!

Johan je piscu otkrio neverovatne detalje o događajima koji su usledili nakon prvog susreta sa dečakom.

– Da li je srce prepoznalo svoje dete? Da li je njegova autosugestija ili božanska promisao? To mi nikada nećemo saznati, ali od tog momenta morao je da dolazi često na Kosovo i Metohiju i da redovno viđa dečaka – rekao je pisac.

Slučaj “Žuta kuća”

Trgovina ljudskim organima na Kosovu i Metohiji (ili slučaj Žuta kuća) je naziv koji se u javnosti koristi za istragu o trgovini ljudskim organima u Albaniji i na Kosovu tokom 1999. godine. Prva je tvrdnje o trgovini ljudskim organima iznela u javnost bivša tužiteljka Haškog tribunala Karla del Ponte, u svojoj knjizi „Lov: Ja i ratni zločinci”, koju je objavila po odlasku sa dužnosti.

U svojoj knjizi, Karla del Ponte je iznela podatke da je 1999. godine saznala od novinara da je oko 300 Srba i drugih nealbanaca bilo oteto i transportovano u Albaniju, gde su im vađeni organi, koji su zatim slani u Italiju, odakle su distribuisani u klinike širom Evrope. U knjizi ona spominje nasenje Burel u Albaniji, gde su žrtvama vađeni organi u kući koju ona u knjizi naziva “žuta kuća”,

Mnogi ljudi širom Evrope dobijali su organe koji su 1999. godine oduzimani od kidnapovanih Srba. Međutim oni nisu znali da su “operacije” vađenja organa vršene na najsuroviji način od strane albanskih ekstremista, a da su takozvani dobrovoljni donatori zapravo bili nevini kidnapovani Srbi.

Žuta kuća
foto: Wikipedia

– Johan nije znao da srce koje je mu je spasilo život je uzeto na jedan surov, nehuman i krajnje ilegalan način od nevinog čoveka. I upravo zbog tog srca, on je stvorio prave roditeljske emocije prema dečaku. Nakon što je dečakova majka izvršila samoubistvo, Johan je dobio neobjašnjiv poriv da mora da usvoji to dete – kazao je pisac i dodao:

– On je tražio da dobije dete, ali stric, tačnije brat nastradalog Srbina to nije dozvoljavao uz objašnjenje da ne želi da njegov bratanac pređe u katolike. Johana to nije sprečilo, i upravo zbog dečaka i njegove želje da ga usvoji, on je prešao u pravoslavlje. I na kraju, srpsko srce Johanovo je dobilo pored sebe svog sina, tako da je Nemac usvojio dečaka. Očevo srce nije dozvolilo da bude drugačije!

 

NOVE TURSKE HIT  SERIJE  GLEDAJTE  NA LINKU ISPOD

https://rbsm-serije.com/

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *